Некада давно, у временима када су богови ходили земљом и причали са људима, Србија је била земља дубоких шума, светих извора и светла које је обасјавало душе људи. У срцу те земље, у месту где се сусрећу четири ветра, стајао је храст – стар колико и време. Људи су га звали Бадњак, јер је био симбол наде у ноћи која је најдужа.
Једне зиме, када су ледени ветрови донели мрак и страх у срца људи, појавило се зло у облику дивовског вука који је носио име Гризомрак. Гризомрак је нападао србска села, гасио ватре у домовима и крао светлост из очију деце. Људи су се окупили код Бадњака и молили за спас.
Тада се појавио младић, скроман али храбар, по имену Радомир, чије име значи „радост мира“. Он је био потомак старих јунака, али и чобанин који је у храстовој шуми налазио мудрост природе. Радомир је стао пред Бадњак и обећао да ће зауставити Гризомрака, али не само оружјем већ и светлошћу духа.
Наоружан вером и песмом, Радомир је отишао у планину где се звер крила. Са собом је понео три дара: комад храстове гране, свећу запаљену на огњишту његовог деда и шаку пшенице – симбол новог живота. Када је нашао Гризомрака, није покушао да се бори, већ је стао пред њега и запевао песму о сунцу, дому и нади.
Чудом, звер је застала. Радомир је запалио свећу и понудио пшеницу, говорећи:
“Гризомраче, ти ниси само мрак, већ и део ноћи која чека светло. Прими ову светлост и постани чувар оних који су те се бојали.”
Вук је осетио топлину у грудима, коју никада раније није познавао. Постао је чувар планина, а Срби су славили победу Радомировог духа. Од тог дана, свака српска кућа пали бадњак на Божић, подсећајући се на победу светлости над тамом.