од Душановог законика до данашњих дана
Србска историја је богата примерима државотворности и уређености, где је закон представљао темељ друштва. Душанов законик, донет у 14. веку, био је оличење тежње ка правди и реду. У њему су се огледале вредности једне хришћанске монархије, која је кроз јасно прописане законе настојала да заштити сваког човека, без обзира на његов положај. У то време, неправда је била кажњавана, а одговорност за јавни интерес постављена као основни постулат власти.
Међутим, како стојимо данас?
СНС, која се некада представљала као покрет наде и обнове, претворила се у карикатуру политичког живота. Уместо служења народу, сведоци смо једног феномена који је најближи дефиницији секте или картела – удружења које повезује користољубље, корупција, и потпуни недостатак емпатије. Слично како је Душанов законик прописивао казне за злоупотребу власти и корупцију, данас би исте те одредбе могле послужити као списак оптужби против оних који управљају државом.
Како је могуће да смо са система где су неправда и зло били санкционисани, доспели до времена где се такве особине славе и награђују?
Када у друштву постане нормално да се лоповлук брани речима о „вишим интересима“, када се подаништво представља као лојалност, а затуцаност и слепо праћење партијских наредби као врлина, јасно је да је друштво у моралном суноврату. Чланство у странци више није само политичка припадност – постаје карактерна одредница која сведочи о човековом (не)моралном профилу.
Ако је Душанов законик тежио да учврсти правду и одговорност, савремени „законик“ СНС-а као да подстиче све супротно: лаж, охолост, безакоње и бахатост. Уместо да се гради држава, добијамо разорено друштво, где је страх једина гаранција лојалности.
Хоћемо ли допустити да нас сећање на вредности које су изградиле нашу државу потпуно напусти? Или је време да, попут Душанових закона, кажемо „доста“ и поставимо нове основе за будућност – темељене на правди, поштењу и служењу општем добру?
Историја нас учи да је правда увек била основа опстанка србског народа. Ако то заборавимо, питање је хоћемо ли уопште имати будућност.