Војводина – наша дика, Косово – вечити бол. Данас, један твит. Сутра, мапа. Прекосутра, граница. Свако ко прати дешавања у Србији последњих 45 година, мора себи да постави једно једноставно питање: ко доноси одлуке у овој земљи? Јер по свему судећи – не народ.
Косово и Метохија су отишли без референдума. Војводина се помиње као идућа „република“. Југ Србије се већ неколико деценија систематски претвара у експериментални простор без институционалног суверенитета. А народ? Народ гледа, ћути, неко подржава, неко негодује, али ништа се не мења. Зашто?
Одговор је једноставан и страшан у исто време: зато што Србијом не управљају институције које видимо, него „служба“ коју не видимо.
Од Брионског пленума, преко деведесетих, до данашњих дана – све велике прекретнице у српској историји праћене су спектаклом на површини, али у позадини, све је било прецизно планирано. Ко је рушио Милошевића, ко је довео ДОС, ко је после тога „спасао“ Косово предајући га, ко сада припрема терен за федерализацију Србије?
Ниједан од ових процеса није плод народне воље. Ниједан није израстао из народног незадовољства или демократске жеље за променом. Све је дириговано. Све је коришћено. И увек исто: народ страда, а елите се мењају, само што све те елите – раде за исту структуру. Звали их ми Удба, БИА, страни утицаји, дубока држава или како год – суштина је иста. Служба управља.
Обичан човек у Србији живи у илузији да његов живот зависи од избора, посла, труда или гласања. А у ствари, већина нас живи унутар скрипте, сценарија који је давно написан. И када неко попут Милана Чанка, сина човека који је био део тог система, јавно најави републику Војводину, то није провокација – то је најављивање следећег чина.
Ако хоћемо да останемо народ, а не статисти у нечијој представи – време је да престанемо да се чудимо, и почнемо да мислимо. Јер докле год верујемо да је све случајно, дотле ће нам служба бирати председнике, карте цртати твитераши, а државе укидати амбасаде.