ТАЈАНСТВЕНА реч – често код нас олако изговарана на једној страни, или неправедно виђена као мрачна и застарела на другој.
А управо је она та која нас подсећа на све оно од суштинског значаја, и наводи на размишљање о смислу, како наше земаљске, тако и српске историје. Та, можда се чини обична реч, чији слабашни ехо, успева понекад да премости даљину од шест векова и допре до нас је, заправо, једини кључ ка одговорима на сва наша, српска “проклета питања”.
Она нам поручује, како каже мудри Жарко Видовић, да нам Историја не прича причу о историјским законима, еволуцији производних односа, а поготово не о “прогресу”, “Револуцији”, променама и “превредновању свих вредности”. Не, ништа од тога.
Историја нам прича причу о ономе што је стално, непроменљиво у Човеку и његовој заједници. Изнад свакодневице или услова у којима живимо. Историја нам, у ствари прича причу о Вечности.
Парадокс? Да, парадокс, али само један од многих, јер су парадокси последњи степеници на које наш разум може да се попне у покушајима да одговори на сва она најважнија питања, пре него што закључи да ступа у предео мистерија, за њега непојамног царства, где мора себи за водича да узме Веру, Интуицију и Љубав.
Али тако је. Историја је у Вечности, а Вечност се пројављује у Историји.
Јер да није тако, и да нема Вечности, него да је све само протицање времена, где би оно почињало и где би се завршавало? Ако не би ни почињало ни завршавало, како онда нема Вечности? Или ако би време негде почињало и негде завршавало, шта би онда било иза његових граница? Нешто страшно, величанствено, ван-временско, старије од свих нас. А шта је то, него опет Вечност? Нема, дакле, оштрих граница међу ово двоје.
Историја је, тако, континуитет пројаве Вечности у времену, а кроз заједницу – брак, парохију, манастир, нацију, Цркву. „Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима.”
Том континуитету нас учи наш српски Завет, једном успостављен, а послат као позив сваком следећем Србину који се роди.
Учи нас томе, да постоји Неко изван свакодневице и изнад свих нас.
Да нисмо од јуче, и да постоји нешто иза Сутра.
Да имамо достојанство веће него што мислимо.
Позив и опомена, да не морамо да се поново ваљамо у блату, ако смо показали да можемо много више од тога.
Да смо већ једном давно испунили своје врхунце.
Зато га и поштујемо, ако успемо да га препознамо, затрпаног много мање битним стварима.
Срећан нам и благословен био Видовдан, празник Лазаревог Завета.