Од рођења су нас учили да будемо подељени. Раздвајали су нас по клубовима, партијама, веровањима. Брат је ударао на брата, друг је постајао непријатељ, породица се распарчавала. Док смо се ми свађали, они су владали. Гледали су нас као бројеве, као ресурсе, као стоку коју је лако водити ако је разједињена.
Схватио сам – неће нас уништити страни непријатељ, него ми сами, ако наставимо да играмо по њиховим правилима. Систем који нас дроби зна да му долази крај. Осећа да му се клатно приближава, па жртвује пијуне. Данас један министар, сутра неки градоначелник, прекосутра можда и сам Вучић. Али не треба да нас заварају. Овај шах не играју они, већ они изнад њих – глобалистички господари који од Србије хоће рудник, депонију, тржиште за своје интересе.
Сетимо се! Сетимо се како су нам уводили ковид тиранију, како су нас закључавали, плашили, уцењивали. Сетимо се ко је у кампањама урлао да морамо слушати „струку“, ко је продавао народ здравственим корпорацијама. Где су сада? Колико људи је оболело, колико умрло, а колико их данас ћути, као да се ништа није догодило?
А сада ти исти, сакривени иза имена „Проглас“, хоће поново да нас поведу „за наше добро“. Јесу ли то исти они глумци, исте оне јавне личности које су нас убеђивале да се одрекнемо својих права? Јесу ли то исти људи који су заједно са режимом правили атмосферу страха и прогона? Ако су нас једном издали, зашто бисмо им сада веровали? Они не раде за народ – они раде за себе и за своје господаре.
Али нису рачунали на једно – народ који памти и који коначно почиње да мисли својом главом. Народ који схвата да све ово није борба за једну власт или један систем, већ борба за Србију. Суверену. Независну. Народну.
Србија није колонија. Србија није ничија земља осим српског народа. Ми нисмо робови, нисмо пијуни, нисмо маса коју ће вући како им се прохте. Зато сада, када систем пуца по шавовима, морамо бити спремни. Ако сада не разбијемо овај паразитски поредак и не изградимо државу у којој власт одговара народу, а не газдама из иностранства, сутра ћемо бити робови у сопственој земљи.
Време је да престанемо да се делимо. Време је да схватимо да је једини пут – пут народног јединства. Без страха, без разлика, без старих подела. Јер само сложни можемо вратити Србију народу. Само сложни можемо створити државу какву заслужујемо – слободну, независну и поносну.
Устај, народе. Судбина Србије је у твојим рукама.
