Питаш ме, синко, шта нас је сачувало, а шта нас данас разједа? Ех, да је то лако рећи…
Верујем ти, није сваки Србин исти, не мислимо сви једнако, али једна ствар је увек важила – без вере нема Србина. Ни кад се највећа зла сруче на нас, ми смо веровали. Веровао је онај што је гинуо с крстом око врата, а веровао је и онај што се од Бога одродио, јер и кад каже „Бога нема“, њега признаје.
Али данас… Данас смо изгубили онај осећај да смо једно. Док су нам Турци харали куће, ми смо се држали један другога. Док су нам Немци палили села, ми смо знали да је брат иза леђа. А данас? Данас сами палимо, сами уништавамо, један другом душу и крв пијемо. Не требају нам непријатељи, сами себе кидамо.
Видиш, раније је породица била тврђава. Отац и мајка су били закон, а деда се слушао као да је сам цар Душан. Дете кад чује српску реч, зна да је његова. Данас? Дете се крсти кад чује ћирилицу, чуде му се што неће да збори језиком који није његов. Све смо издали – и слово, и песму, и цркву, и дедовину.
Кажеш ми да смо народ срца. Јесмо, сине, и то нас је носило кроз векове. Али шта вреди срце ако га не прати памет? Ако се ослониш само на осећај, запуцаћеш се у провалију. Треба ред, треба ум, треба јединство! А ми – ми смо ко стадо без пастира, свако вуче на своју страну.
Ето, тако ја видим све ово, сине. Не кукам, само ти кажем – док се не вратимо корену, док не станемо под исти барјак, неће нас бити. Јер није Србин само онај што носи српско име – Србин је онај што зна ко је, одакле је, и коме припада. А то, синко, није ствар крви, него срца.
(Старац ћути на тренутак, гледа у даљину. Устаје споро, узима штап.)
Ајде сад, немој ме више испитивати. Реци ми – јеси ли гладан?