Србски сељак је био и остао бедем нашег народа. У рату, он је први који стаје у одбрану отаџбине. Из његових редова долази највећи број бораца, његова снага, част и жртва увек су били темељ слободе. Али у миру, када рат утихне, систем на њега заборавља.
Ко данас мисли о сељаку? Ко му пружа фер цене за труд који улаже од зоре до мрака? Ко се брине да села имају путеве, школе и здравствену заштиту? Док се градови шире, србско село нестаје, остављено у прошлости, као да је његова улога завршена чим прође опасност.
Али истина је једноставна – док село живи, и народ живи. Докле год сељак обрађује своју земљу, Србија има храну, има снагу, има будућност. Без њега, наша земља постаје само још једна безлична територија којом управљају туђи интереси.
Време је да се тргнемо! Да не чекамо нови рат да бисмо се сетили ко нас храни и брани. Потребна је подршка сељаку сада – у миру, када градимо, а не само када рушимо. Његова земља није само његова, она је наша заједничка. Његов опстанак је наш опстанак.
Србски сељак мора бити срце националне политике, јер само када он живи, живеће и Србија.