Говоре нам да је касно. Да је све већ решено. Да су земља, руде, шуме и реке већ продати. Да је народ сломљен, изморен и подељен. Да су улице само сенке некадашњих битака, а заставе тек украс на државним зградама које више не припадају нама.
Зар они не знају ко смо ми?
Једном су нас клали, мислили су да смо нестали. Онда су нас палили, веровали су да нећемо устати. Бацали су нас у јаме, мислили да ће нас заборавити. Али сваки пут кад су били сигурни да је са Србином свршено – ми смо се враћали јачи.
Јер срце ове земље куца у нама.
Време је да се престанемо делити на леве и десне, на ове и оне. Докле год нас деле, докле год нас свађају, докле год нас уче да се гледамо као непријатељи, дотле они владају.
Слобода није у томе да трпимо. Ни у томе да ћутимо. Ни у томе да чекамо да неко други устане.
Слобода је у слози.
Нека чују. Нека виде. Нека знају – само слога биће пораз врагу!
