ПОСЛЕДЊИХ година, сведоци смо поплаве емисија са кулинарском тематиком. Сваки телевизијски канал има свог кувара, своју кулинарску продукцију, свој концепт кулинарског идентитета. Шефови кухиња су постали препознатљива ТВ лица која држе предавања по јавном простору, пишу књиге, постају велике звезде и неупитни ауторитети наше мале заједнице.
Овај феномен је у нас, само имитација оригинала који је, наравно, као и многе друге појаве које смо некритички преузели, настао на Западу. Пре ове кратке анализе, морам направити ограду и рећи да немам ништа против самих кувара, њиховог занимања и свега што иде уз њихову егзотичну професију. Међутим, када храна изађе из кухиње и постане друштвена чињеница, то може бити веома јасан индикатор правца кретања и стања тог друштва.
Колико ме сећање служи, све је почело Гордоном Ремзијем и Џејми Оливером, те њиховим риалити програмима из кухиња и ресторана. Пошто су доживели велику популарност, међу светском рајом жељном добре ‘ране са телевизије, кренуле су књиге, интервјуи, гостовања у најгледанијим телевизијским емисијама и остали модели ширења утицаја међу светском популацијом, па су се тако и у Србији јавили разни оливери и гордони, који су уз несебичну помоћ јавности, пиринач претворили у рижото, бакин колач у вафле, резанце у нудле, а кухињу у кабинет.
Моја запитаност и анализа овог феномена почиње управо тад, када је кување из кухињског простора и ресторана, измештено у јавни дискурс, када је постало јавна тема и када сам схватио да људи, у великом броју, прате све што им нуде хероји новог доба – кувари са малих екрана. Питања које сам константно понављао у себи, односило се, пре свега, на симболику и масовност овог феномена.
А чим се у неку ствар укључе масе људи, та ствар, на неки начин, постаје и политичка чињеница са идеолошким обрисима. Оно што ми је на први мах, привукло пажњу код кувања као јавног, друштвеног феномена, јесте симболика стомака, телесности и материјализма који идеологија стомака носи са собом. О тој теми, иако у другачијем, много ширем контексту, писао је својевремено и Достојевски: Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до свог краја, иживи се, наступа панична и кукавичка потреба да се људи уједине ради “спасења стомака” – свако грађанско уједињење у таквом случају других циљева не може имати… Али то спасавање стомака је најнемоћнија и најбеднија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство. То је предосећање краја – почетак краја. (Дневник писца 1877-1881, стр. 471). Ова мисао Достојевског се наравно, не односи на кулинарске емисије, али, зар масовност данашњег феномена, не упућује на вулгаристичко-материјалистичку природу постмодерног света. У тој симбиози материјалистичких феномена данашњице, кулинарство и преждеравање као јавне чињенице, нису једини, али су можда најсимболичнији, јер носећи стуб ових феномена је његово величанство, Стомак.
Запад је одавно одбацио Христа, а ми као сироти, мали, имитатори тог Запада, у стопу га пратимо, чак и кад не разумемо шта се крије иза бљештавог ништавила његовог деструктивног мрака. А шта остаје друштву које одбаци Истину и духовност, осим спуштања на подљудски, неретко и на подживотињски ниво постојања. У таквој врсти постојања, остаје само гузица и задовољавање најнижег нагона за преждеравањем. Међутим, Постмодерни, гротеска, сама по себи није довољна. Потребно је и њу разложити на посебне елементе распада, па смо тако дошли до једног посебног феномена, Јутјубера који се снимају како прождиру храну, док их десетине хиљада гледалаца и ,,фоловера“ гледа како прде, подригују и једу печење, крменадле, виршле или какав други деликатес са менија познатих градских ресторана. Дакле, наши гледаоци, као последња карика декаденције и распада, чак ни не једу, они се хране гледајући хероје који једу. Нисам сигуран да је Човек икада живео и преживео овако дубок пад, овако сурову разградњу личности и достојанства. Баш док пишем овај текст, познати јутјубер је избацио снимак како он и неки Сарајлија, дизач тегова, прождиру цело јагње које је са све ражњем постављено на њихов сто.
Анализирајући ове појаве, иако дубоко свестан да су оне само последица свеопште разградње света, никако узрок распада, помислио сам на легенду о Великом инквизитору и његовим поставкама у којима је хлеб најнеспорнија чињеница и вредност људског живота. А када се овоземаљски хлеб етаблира као највиша, животна вредност, онда човек губи способност да буде слободан. Такав човек губи понос, тежњу ка истинотрагању и постаје порочни роб овоземаљских страсти. Управо такви људи, потребни су инквизиторима Постмодерног света. То су они људи из безличног лонца за топљење, они серијски бројеви, артикли који гутају сваку лаж која им се пласира из Централне светске кухиње.
Веђ дуже време немам сумњу да ми живимо време Апокалипсе, доба kali-yuga, верујем у истиност поставки Генона, Еволе, Шпенглера и других традиционалистичких мислилаца, али опет, мучно је на делу гледати како се Човек, од оне самоспознајне запитаности пред Богом и погледа упртог ка Небу и звездама, претворио у ентитет који гледа јутјубера док се преждерава шварглом и свињским коленицама. Мучно је такође, гледати и драматични швенк камером, који снима забринута лица кулинарског жирија док се нашим такмичарима, низ лактове слива мешавина тофу сира и неутралне павллаке.
Прошло је време хероја, нема их више ни на телевизији. Нарушавају ststus quo. Народ вапи за нетфликсом, за кокицама, крметином, игрицама, за тортама, рецептима и осталим ђаконијама које нам је припремио Велики инквизитор.
Преображај, враћање себи, поновно успостављање хијерархије, братства, вредности и традиције није могуће без Христа и одбацивања свих лажи које нам сервирају инквизиторови намесници и посланици.