Док су студенти данима истрајавали у блокадама, носили терет хапшења, батина и притисака, Марија Васић и њен круг сарадника су изнутра плели своју мрежу. Учествовала је у акцијама, али не као саборац — већ као неко ко тихо, иза леђа студената, гради позицију за лични политички профит. Данас су режим и медији њу и њену групу представили као симболе студентске борбе — иако су прави симболи протеста остали без лица, у притворима и сенци.
Ако је нешто доказ да је све била превара, то је случај Миле Пајић. Особа која је јавно означена као један од организатора протеста, несметано напушта земљу. Како? Зашто? Ако је успела сама да побегне, зашто се не враћа и не дели судбину својих сабораца? Где је морална обавеза? Нема је — јер ово није била борба, већ план.
Тај план је имао два чина. Први је био пуштање компромитујућег снимка уочи 15. марта — да се студентски покрет оцрни. Други је сада: исти ти људи се проглашавају жртвама и херојима, а борба се лукаво преусмерава ка другосрбијанским, прозападним структурама.
Режим сада има алиби — студентски протест није народни бунт, већ пројекат „њихових“. А ко му је тај алиби испоручио? Они који су се појавили у тренутку кад је требало отети борбу.
Посебно је симптоматично што су се готово све студентске организације, без озбиљне анализе, одмах ставиле у заштиту Марије Васић. Са готово истоветним формулацијама: „она је једна од нас“. Одакле та уједначеност? Да ли се ради о искреној подршци особи коју познају — или је посреди нешто друго? Ако су те организације толико лако, брзо и једногласно заузеле став, без питања, без критике и без дистанце — не потврђују ли тиме, бар посредно, оно што власт говори? Да постоји унутрашње инструисање? Да покрети нису стихија народа, већ мрежа коју неко већ држи у руци?
И као круна те конструкције — у први план се гура и незадовољни син познатог политичара — Чанков син — али не под очевим презименом. Зашто? Јер би већини Срба одмах било јасно да није реч о народној борби, већ о новој епизоди домаће „игре престола“, у којој се енергија студената користи као гориво за личне и идеолошке пројекте.
Истинити студентски покрет није нестао — он је и даље жив, али је сада затрпан буком туђих интереса.
Истина не мора да виче, али мора да истраје.