У временима када многи заборављају да подигну поглед ка Небу, а земаљске бриге гуше душу, једна молитва остаје у срцу сваког од нас: „Господе, води нас путем Твојим!“ Данас, када Србија стоји на раскрсници историје, када се одлучује о судбини нашег народа, оваква молитва није само потребна – она је неопходна.
Гледамо како се ресурси наше земље продају под изговором напретка, док је природа уништена ради туђих интереса. Копање руде, као симбол те борбе за профит, оставља пустош у земљи коју су нам преци оставили у аманет. Неко ће рећи – „Тако мора бити“, али ми питамо: мора ли? Господ нас учи да чувамо оно што нам је дато, да будемо добри управитељи земаљских дарова.
И у друштву, пут који следимо често се чини као магла, без јасног правца. Одлуке се доносе далеко од народа, као да нас нико ништа не пита. Људи све мање верују у правду, у доброту и у снагу заједнице. Али, није ли баш сада време да подигнемо глас, не из гнева, већ из љубави? Љубав према својој земљи, породици, вери – то је оно што нас може поново сабрати.
Господ нас позива да не идемо за оним што је лако, већ за оним што је исправно. Пут Његов је пут истине, правде и мира. Уместо да журимо за тренутним добицима, морамо да се питамо: да ли градимо нешто трајно? Да ли остављамо својој деци земљу која мирише на правду, или на отров који смо својим ћутањем дозволили?
Зато се данас, више него икада, молимо: „Господе, води нас путем Твојим!“ Да нас води када нам нуде лажна обећања. Да нам да снаге да чувамо оно што је наше – не из тврдоглавости, већ из љубави и поштовања према жртвама наших предака. Да нас води када се осећамо изгубљено и када је најлакше окренути главу.
Само на Његовом путу можемо наћи мир. Само у Његовој истини можемо подићи главу и рећи – ми смо народ који се не продаје. Народ који зна ко је и куда иде.
Господе, води нас путем Твојим, јер без Тебе нема пута. Амин.