У једном планинском селу живео је човек по имену Радован. Говорили су да је некад био имућан, али је све оставио иза себе. Живео је скромно, у старој кући, без много ствари, али увек с осмехом на лицу. Људи су га често питали зашто је све напустио, а он би се само насмешио и рекао: „Ништа нисам изгубио, све сам добио.“
Једног дана, код њега је дошао путник, тражилац истине. Био је то млад човек, уморног лица и немирног духа. Сео је поред Радована и упитао: „Чуо сам да си ти пронашао мир. Реци ми, како си га нашао? Ја сам обишао свет, читао књиге, слушао мудраце, али мир ми увек измиче.“
Радован га је погледао дубоким, смиреним очима. „Тражио си га на погрешним местима. Мир није споља, он је у теби.“
„Али како да га пронађем?“ питао је младић. „Мој ум је стално у трци, а срце ми је немирно.“
Радован му се осмехнуо. „Дођи са мном,“ рекао је и повео га у шуму. Показујући му једно дрво, рекао је: „Шта видиш?“
„Обично дрво,“ одговори младић.
„Али то није обично дрво,“ рече Радован. „Погледај како је укорењено дубоко у земљу. Ветар га може љуљати, киша га може квасити, али оно остаје чврсто. Његова снага је у корену, а не у гранама. Тако је и са тобом. Док год своје корене не посадиш у Творца, ветрови овог света ће те ломити.“
Младић је застао, упијајући речи. „А шта ако заборавим на те корене?“ упитао је.
„Вратићеш се,“ рече Радован. „Свако ко је осетио Његову љубав увек јој се враћа. То је попут сунца које никада не престаје да греје, чак и кад га облаци заклоне.“
Те вечери, младић је остао са Радованом. Слушао је приче о животу, о ослобађању од везаности, о љубави која све прожима. Никада више није отишао са тог пута – пута који није био обележен мапама, већ траговима у сопственом срцу.