Можда сам наиван. Можда сам старомодан. Али, као отац који своју децу учи да воле земљу, поштују предке и боре се за своје, не могу да ћутим. Нека ми неко објасни: ко је дао право да се наша деца претварају у експеримент? Да ли смо ми то пристали да будемо лабораторија за “напредни свет”?
Деца бета генерације… Шта је то? Кажу, нова раса, ново биће, повезано са вештачком интелигенцијом. Кажу, напредак. Али ја видим опасност. Видим свет у коме дете више није дете, већ алат, чип, пројекат. Свет у коме неће знати шта значи загрљај, молитва пред сном, или мирис хлеба из домаће пећи.
Кажу: “То је за њихово добро.” А ја питам: добро за кога? Ко ће одлучивати шта моје дете мисли, како осећа, шта је исправно, а шта није? Да ли ће моје дете уопште бити човек, или само продужена рука система?
Гледам у своје руке. Руке које су градиле кућу, обрађивале земљу и браниле част. У тим рукама осећам гнев, јер ово није свет за који су моји преци гинули. Моји дедови нису оставили кости на Кајмакчалану да би мој унук био експеримент.
Нећу пристати. Ако мисле да ће родитељи ћутати док се наша деца претварају у бића која не разумеју шта значи “мама” или “тата”, грдно се варају. Србија је била и остала земља људи, а не машина.
Питам вас, очеви и мајке, хоћемо ли ћутати? Хоћемо ли дозволити да нам узму оно најсветије? Ово није само борба за нашу децу. Ово је борба за душу српског народа. Ако се не супротставимо сада, ко ће? Ако не сачувамо своје, шта ће остати?
Пробудите се. Јер сутра ће бити касно.