У сваком друштву, па и у нашем, постоје људи који радије пристају на компромис са неправдом него што би се одважили да стану у одбрану слободе и истине. Оправдање за такав став често се налази у реченици: „Боље је бити уз систем него против њега.“ Али да ли је заиста тако?
Када систем продаје националну својину као да је туђа, а не наша, да ли је то заиста у интересу народа? Када се депопулација оправдава демографским трендовима, а нечињење представља као неминовност, да ли то значи да смо одустали од себе? Када се крше уставна права, уништавају институције и агитује кадровима који су спремни да служе туђим интересима, где је онда граница између послушности и саучесништва?
Неки би рекли да је боље савити главу и чекати боља времена, али да ли је то слобода? Историја нас учи да слобода није поклон који добијамо, већ одговорност коју носимо. Она је често тежак терет, али је и једини пут ка достојанству. Систем који се заснива на неправди и издаји неће постати бољи нашим ћутањем. Њега мењају само они који се усуде да га изазову, макар били у мањини.
У свим нашим окружењима постоје људи који оправдавају пасивност. Они често делују као глас разума, али њихов разум је разлог зашто неправда постаје норма. Ћутање није неутрално. Ћутање је избор који на крају увек иде у корист угњетачима.
