Александар Вучић није грешка у систему. Он је сам тај систем. Рођен у лабораторији служби, одгајен у бриселским инкубаторима, храњен обећањима Запада и калемљен на темеље издаје. Његова владавина није никаква диктатура — то је инжењеринг, експеримент, савршено усклађен са интересима оних који никада нису напустили своје надзорне столове у Београду, Лондону, Бечу и Вашингтону.
Али систем се не одржава само силом. Он се чува илузијом избора. Док је народ вапио за променом, њима је сервирана распала опозиција — иста она која је до јуче седела у истим фотељама, служила исте господаре, и сад само глуми „алтернативу“.
Када је и то почело да пуца, када су људи прозрели да ни ту нема спасења, на сцену ступају нове наде. НВО, покрети, иницијативе, “грађански отпори”, наизглед млади и непоткупљиви. Али погледајте пажљивије — исти шаблон, исте фразе, исте донације, исти ментори.
Неки од њих данас носе протесте, неки сутра можда изборне листе. Свима је заједничко једно: одобрење службе, зелено светло амбасада и један јединствен задатак — каналисање народног беса, усмеравање енергије у безазлене токове, гашење пламена пре него што постане огањ.
“Став! Свиће! Проглас!” — вичу они, али њихово свитање је нова ноћ. Њихов проглас је наредба одозго, а њихов став — оно што им се дозволи да изјаве.
Истина је проста: ко није прогоњен од режима, тај му је потребан. Ко није ризик за систем, тај му је део. Народ ће морати сам. Без медијске подршке, без страних фондова, без спонзора. Јер тек тада ће промена бити стварна.