У земљи где је СНС-ова машинерија осигурала своје корене у сваком слоју друштва, поставља се питање: докле ће овај народ трпети јарам поквареног система који служи само интересима мале групе људи? Докле ће средњошколци, студенти, сељаци, просветари и сви остали који осећају притисак тог истог система, мирно гледати како им се ускраћује право на достојанствен живот?
Реалност је сурова – свако ко проговори истину бива етикетиран као непријатељ. Систем не толерише љубав, поштење и правду, јер су то темељи који руше његове корумпиране зидове. Њихов „ред“ није ред који ствара заједницу; то је хаос прикривен привидом стабилности, створен да би народ заборавио да је његова суштина – слобода.
Али, у сваком селу, у свакој школи, у сваком срцу где још тиња жеља за правдом, крије се клица новог система. Система који неће бити заснован на обманама, већ на љубави према ближњем. Тај систем неће тражити послушност, већ сарадњу; неће стварати непријатеље, већ пријатеље; неће служити моћницима, већ народу.
Средњошколци који одбијају да заћуте, студенти који траже истину, сељаци који неће продати земљу за ситниш, просветари који одбијају да буду робови – сви они су носиоци те промене. Њихова борба је борба за ново друштво, засновано на истини, правди и љубави.
Иако изгледа као да је мрак све гушћи, у свакој речи истине, у сваком чину правде, рађа се нови зрак светлости. Та светлост је снага народа који је устао, не да би рушио без смисла, већ да би градио нешто вредно – систем у којем ће човек човеку бити брат.