Погледајмо широм света – народи Африке, дуго под ногом колонијализма, уздигли су се и поносно истерали окупаторе из својих земаља. Иако сиромашни и материјално скромни, били су богати у духу и непоколебивој вери у своје право на слободу. А ми, Срби? Где смо погрешили?
Нашу земљу не гази чизма класичног окупатора, већ нешто много подмуклије – економски окови, културна индоктринација, медијска манипулација. Окупатори су се пресвукли у одела „савезника“, а ми смо пристали на шарене лажи.
Како смо дошли до тога да трпимо без отпора? Зар смо заборавили да је слобода суштина нашег бића? Можда је то због векова ропства, можда због страха, али једно је сигурно – заборавили смо да подигнемо главу и кажемо: Доста!
Овај народ, који је прошао Косовску голготу, Први светски рат и бескрајна страдања, сада стоји као сенка своје славне прошлости. Али то не мора остати тако. Сетимо се речи: „Срб спушта главу једино кад се крсти!“ – а онда погледајмо где смо сада.
Да бисмо поново били оно што смо некад били, морамо најпре погледати истини у очи: наша земља је окупирана. И морамо на то одговорити. Не протестом из фотеље, већ делима. Делима која ће пробудити и нас саме, и нашу браћу.
Србија није изгубљена док год постоји и један који верује у њену слободу. А тај један можеш бити ти. Подигни свој глас, не дозволи да твоји потомци једног дана питају зашто си ћутао када је слобода умирала.
Сетимо се ко смо. Сетимо се зашто смо. И одбацимо страх. Јер Србија није земља која пристаје на ропство – она је земља слободе.