КЛАДИОНИЦЕ су се у Србији почеле појављивати крајем 90-их и почетком 2000-их година, у пакету са многим другим благодетима и вредностима које нам је донела петооктобарска револуција и њена лака коњица.
На самом почетку свог развоја, кладионице су биле доступне само у већим градовима и нису биле на неком високом степену организације. Налазиле су се махом у мањим локалима неугледне спољашњости, са прилично оскудним ентеријером и малом понудом кладионичарских игара. Број људи који је у овом периоду, редовно посећивао кладионицу, био је готово симболичан у односу на овај данашњи.
Међутим, када је постало јасно да су Срби народ који воли да се коцка са својом будућношћу и да све више људи оболева од кладионичарске грознице, у посао са кладионицама, почели су се укључивати крупнији играчи и контроверзни бизнисмени, постепено градећи праве коцкарске империје.
Транзиционо српско друштво је било идеална подлога за развој тржишта трговине људском срећом. Пљачкашке приватизације остављале су десетине хиљада људи без посла, а један мањи слој се богатио и стварао сумњиви капитал који се, очигледно, врло добро уклапао у кладионичарски бизнис и његове појавне облике. Економску пропаст, логично, пратила је и морална разградња друштва, па се у коцкању више није видео никакав проблем или некаква морална дилема. Све је то упаковано у целофан забаве и потпуно безазлене појаве.
Полако је стварана критична маса српских кладионичара, која ће од Србије, показало се, направити истински, коцкарски рај. Кладионице су се од малих сутеренских локала, претвориле у најексклузивнија места, која по свом комфору и понуди, превазилазе већину традиционалних кафића и ресторана.
Први потез кладионица у обогаћивању својих понуда и ширења клијентеле, био је уношење коцкарских апарата и електронских рулета у своје објекте. Дошло је до спајања кладионичарског бизниса и казина. Паралелно са тим процесом, кладионице су почеле преузимати и кафански посао, отварајући локале који су у почетку, у понуди имали класичну кафанску карту пића, да би се у данашњој ери отишло и корак даље па многе кладионице имају и своје кухиње. Треба истаћи и да су у циљу привлачења људи, кладионичарске цене пића и хране много ниже него у обичним кафићима и ресторанима. Ипак је Луцифер мајстор свог поганог заната.
Такође, српске кладионице, по узору на највеће светске куће среће, почињу пружати услуге онлајн клађења, а дијапазон игара који се нуди, постаје готово несагледив. Газде кладионица све више, тик уз њих, отварају и мењачнице новца, тако да се прави пробој и у том смеру. Треба напоменути да је и телекомуникациона структура, кроз понуду кабловских телевизија у потпуности прилагођена кладионичарском тржишту. Неупућени, остану у шоку када чују да је данас на српској кабловској мрежи, могуће погледати директан пренос утакмице треће данске или четврте енглеске фудбалске лиге. Ту је и нерално велики број преноса кошарке, тениса, хокеја, снукера, одбојке, бадминтона, рукомета, фудбала на песку и других спортова из кладионичарске понуде.
Постоје кладионице и у другим државама, али мишљења сам да нигде нису на овом степену инфраструктурног и организационог савршенства као код нас. Што је већи степен дезоријентисаности у друштву, то су боље организоване делатности коју ту дезоријентисаност појачавају.
Један од ужаснијих кладионичарских маневара, био је увођење једне врсте томболе, која је направила незабележен успех у привлачењу још већег броја омађијаних људи без животног компаса. Та томбола је обичан намештени софтвер, који, као у цртаном филму, на екрану, из замишљеног бубња, избацује куглице са бројевима, док српска омладина хипнотисано блеји у монитор надајући се некаквој илузији добитка. Оно што је посебно застрашујуће је то што су ова извлачења подешена на сваких пар минута, тако да класично клађење, делује као право јеванђеље у односу на ову пошаст. Откада се ово чудо појавило, све је већи број жена у кладионици. Такође, и све већи број младих парова, који немају никакве везе са класичним кладионичарским тикетима, долази да окуша срећу на монитору заблуде.
Дакле, кладионице су постале својеврсни трустови порока. Неколико опасних и деструктивних људских слабости концентрисанo je на једном месту.
Међутим, демон коцке води у нешто много страшније од самог клађења, а то је апсолутна морална декаденција и са њом повезано, строго материјалистичко поимање стварности. У кладионици, имамо улог и евентуални добитак. Све се посматра кроз ту призму. Не постоји ништа изнад те вулгаристички схваћене материје. Новац као основно и једино средство, мерило свих ствари. Кладионице као мале социолошке лабораторије у којима се стварају или унапређују обездуховљене љуштуре без икаквог суштинског мисаоног ангажмана и садржаја.
Исто тако, све већи је број патолошких коцкара. Они пре или касније улазе у зачарани круг вршења кривичних дела и уништавања сопствених породица, услед дугова који се узимају под каматом, код разних сумњивих типова, друштвеног талога, који не преза ни од чега у трци за згртањем крвавог новца.
Држава нема никакав став, или стратегију за суочавање са овим проблемима. По добро наученој либералној догми, све је препуштено тржишту, а као и свако неспутано тржиште, суштина кладионице, њени крајњи исходи, нису нимало безазлени и забавни, како се то представља у јавности. У њој се, на најсликовитији начин очитава идеологија профита по сваку цену. Иза профита који згрћу газде, назиру се потпуно руиниране личности и породице. Није кладионица, наравно, иницијални кривац и узрочник људских слабости, али овако конципирана и неспутана, она је један од водећих покретачких, злих духова даље пропасти и разградње нашег друштва.
Кладионице су, дакле, уз тржне центре, постале храмови постмодерног друштва у Србији. Нема ту оне романтизоване, боемске црте која је некада доминирала у традиционалним градским кафанама, у којима су се често окупљала и највећа имена нашег културног живота.
Овде, уз 20 телевизора, видео бим, понеки чај и кафу, Срби проводе импотентне сате и дане, уз потпуно одсуство свести о машини у којој су се нашли. Уместо самоизградње, промишљања о свету који га окружује, читања неке књиге или можда недељног одласка у Цркву, просечан Србин ипак пре бира да погледа директан пренос из Шведске, у коме кључну битку за опстанак воде Халмштад и Ђургарден.
У комбинацији са ријалити програмима, турским и индијским серијама, те бестидним садржајима и лажима из информативних емисија, спортски преноси и кладионица, разарајуће делују на дух човека, претварајући га у гњецаву смесу, потпуно неспособну за развијање критичке мисли о било ком друштвеном питању