Некада је човек био поносно биће. Знао је ко је, чији је, и шта му је дужност.
Мушкарац је био мушкарац. Жена — жена. Дете је знало кога да гледа као оца, а кога да поштује као мајку. Језик није био играчка, него сведочанство народа, носилац светиње, поретка и закона. Свако слово је имало тежину, свако име — одјек вечности.
А данас?
Данас те питају којим заменицама да ти се обраћају. Као да си мање човек, а више концепт. Као да је идентитет нешто што се подешава у „опцијама профила“, а не нешто што се живи, што се добија рођењем и потврђује делом.
Под плаштом толеранције, увлачи се нешто дубоко нетолерантно — жеља да се поништи свака разлика, сваки ослонац, свака мера.
Не да би сви били једнаки, него да би сви били иста безоблична маса.
Увођење “заменица” није брига за човека — него корак ка стварању човека без рода, без пола, без порекла и без упоришта. Човека који не зна ко је, па самим тим не зна ни коме припада, ни шта треба да брани.
Јер кад више не знаш ни да ли си мушко или женско — хоћеш ли знати да си Србин?
Кад престанеш да говориш својим језиком, и почнеш да се извињаваш што ниси „неутралан“ — хоћеш ли имати снаге да стојиш усправно кад се руши све твоје?
Ово није питање заменица. Ово је питање човека.
Човека створеног по лику Божијем, а не по нацрту корпорација.
Братство стоји као бедем — не против људи који су заблудели, већ против оних који ту заблуду гурају као норму. Не зато што мрзимо, већ зато што волимо. Волимо истину. Поредак. Светост.
Знамо да без истине нема слободе, а без корена — нема ни будућности.
„Тешко онима који зло зову добро, а добро зло;
који мрак представљају као светлост, а светлост као мрак;
који горко чине слатким, а слатко горким!“
— Пророк Исаија, 5:20