Данас је Велика субота. Дан када Христос почива у гробу. Дан између Крста и Васкрсења. Дан тишине. Дан неизвесности. Дан у којем изгледа као да је све изгубљено.
Апостоли су се разбежали. Људи који су јуче викали „Осана!“ сада ћуте или се приклањају „моћнима“. Земља ћути. Небо чека. Ад дрхти.
А шта чинимо ми данас?
Ми живимо у својој Великој суботи. Мртва истина лежи под каменом лажи. Правда је сахрањена, а неправда парадира улицама. Вера је избачена из школа, а пороци се уче на телевизији. Народ је обманут, духовници уплашени, вође поткупљене.
Све делује поражено. Али баш зато — данас је Велика субота. Дан наде скривене у тишини. Дан када се чини да је све готово, али и дан када почиње највећа победа.
Не изгледа ли тако и наш живот, наша земља — као гроб над којим је привремено спуштен камен?
Али Христос је показао — из гроба ниче Живот.
Велика субота нас учи да не очајавамо у тишини. Да верујемо и онда када изгледа да нема више наде. Да останемо у тишини као Богородица, али и спремни као анђели за велику зору.
Сутра Васкрс. Али само за оне који нису побегли. Који су остали у молитви, у вери, у истини.
И зато, брате Србине — сачекај зору у молитви. Не предај се. Ово није крај. Ово је тишина пред буђење.