Поново смо сведоци лицемерја које постаје не само стил, већ и суштина савременог политичког и медијског апарата у Србији. Студенти који су у претходним месецима блокирали факултете, носећи своју борбу за достојанство, образовање и правду, названи су страним плаћеницима. Брутално су нападани од стране режимских медија, називани издајницима и рушитељима државе. А сада, други – који чине исто, али под другим знаком и у другом политичком контексту – бивају третирани као узорни и одмерени. Ћутња са једне стране, а повици са друге – то је слика нашег „система“.
Зар није парадоксално да су они који су студенте у блокади линчовали због подршке из иностранства, сада неми када други студенти шаљу писмо у Стразбур? Није ли то исти тај „Стразбур“ који је претходно био симбол издаје и поткопавања државног суверенитета? Или су симболи издаје релативни – зависно од тога ко их држи у рукама?
То нам говори једно: систем није стабилан, није правичан, и није у служби народа. Он је рањив – јер нема принцип. Он функционише по моделу апсолутне контроле – све што не иде у прилог власти бива сатанизовано, а све што је под контролом добија статус „патриотског чина“, ма колико било идентично ономе што се претходно нападало.
Ова дволичност није само морални пад, већ дубоко безбедносно питање. Систем који дозвољава да исти поступци добијају различите етикете у зависности од политичке боје, подрива сам себе. Народ то види. Млади то осећају. И онда више нико не верује – ни у правду, ни у систем, ни у државу. А када се вера изгуби, онда ни силом не можеш одржати поредак.
Наравно, нико од нас родољуба не брани слање писама у Стразбур. Бранили смо увек право да се протестује, да се говори, да се тражи правда. Али тражимо исто мерило. Једнак третман. Уређено друштво.
Јер ако једнима шаљете полицију и новинарске стреле, а другима медијски кулисни аплауз, онда не градите систем – него кулу од песка. А свака кула без темеља – рањива је, и пре или касније, руши се.