Одлука Кеније да призна самопроглашену независност Косова још једном је показала колико је политика актуелне власти у Србији контрадикторна и штетна по државне и националне интересе. Ова вест, иако формално изненађење, долази након серије погрешних корака Београда у процесу одбране Косова и Метохије, па се може посматрати као логична последица недоследне и попустљиве дипломатске стратегије.
ДИПЛОМАТСКА ПРЕДАЈА ЗАУЗВРАТ НИЧЕМУ
Кенијско министарство спољних послова образложило је своју одлуку тиме да је Србија сама потписала Бриселски и Вашингтонски споразум, те да је тиме признала „реалност“ на терену. Ово је јасна потврда да управо документа која је власт у Београду потписала представљају правни оквир који стране државе користе да оправдају своје признање Косова. Дакле, Србија је наивно веровала у обећања да ће попуштањем у преговорима добити неке „гаранције“, а уместо тога добијамо само губитке.
ВРЕМЕНСКИ ОКВИР – СЛУЧАЈНОСТ ИЛИ НЕ?
Посета жене председника Србије Кенији непосредно пре доношења ове одлуке изазива додатне сумње. Зашто би нека званична или незванична дипломатска активност Србије довела до корака који је директно супротан интересима наше земље? Да ли је и овај потез део неке шире, унапред договорене „размене“ у којој Србија опет остаје празних руку?
ПОСЛЕДИЦЕ И НОВИ УДАРИ
Овај развој догађаја поставља озбиљно питање – колико је земаља које су до сада биле уздржане спремно да следи овај пример? Ако је једна Кенија променила став, ко ће бити следећи? Да ли можемо очекивати да ће и друге афричке или азијске земље кренути истим путем, позивајући се на исте аргументе? Поготово ако им се у дипломатским кулоарима представља Србија као земља која је већ прихватила губитак територије.
КУДА ДАЉЕ?
Јасно је да Србија нема право на даље грешке. Наставак политике повлачења пред међународним притисцима води нас у сигурну пропаст. Уместо слепог ослањања на обећања великих сила и лажну дипломатију која до сада није донела никакве резултате, неопходно је поставити јасне црвене линије. Ако се не прекине са попуштањем и прихватањем споразума који директно раде против Србије, онда се не можемо чудити када у наредним годинама још више земаља следи пример Кеније.
На крају, поставља се и питање одговорности. Ко ће сносити последице за овакве поразе? Ко ће одговарати за низ политичких одлука које су нас довеле до овога? Ако се не промени однос према овој кључној националној теми, страх је да ћемо ускоро водити само битке за очување образа, уместо за очување државе.