Ако желиш да елиминираш један народ, не мораш то учинити мачем и огњем. Довољно је да га пустиш да полако нестане – кап по кап, дан по дан, да сам не примети да га нестаје. Да смрт учиниш невидљивом, прикривеном у дневној рутини, у економској нестабилности, у медијским наративима који му говоре да је све у реду, иако није.
Оно што се дешава српском народу није случајност. Није последица „сплета околности“ или „модерног доба“. То је план, осмишљен и спроведен са истом хладном прецизношћу којом се вековима потискивали народи који су сметали моћнима. Србија је на мапи великих сила обележена као територија, не као држава. А српски народ је означен као препрека – тврдоглав, непокорив, превише везан за корене да би се стопио у безличну масу глобалног поретка.
Како се народ гаси без метка?
Тако што му одузмеш веру у будућност. Економијом која га тера да бежи, школством које га учи да се стиди својих предака, медијима који га гуше информисањем без смисла. Тако што му промениш демографску слику – док једни одлазе, други долазе, да попуне празнину. Уместо да Срби рађају нове Србе, уместо да се љуљашке у парковима пуне дечјим смехом, оне остају празне – или их пуне они који нису од наших огњишта.
Сваки механизам је у игри. „Здравље“ се користи као изговор за експерименте, миграције као покриће за нестанак, а образовање као алат за преумљење. Ако све то ставиш у спори ритам, нико неће приметити када нација постане мањина у сопственој земљи.
Али да ли ће Срби коначно увидети шта се дешава?
Историја нас учи да смо преживели сваки покушај нестанка. Али никада до сада нисмо били овако пасивни. Пропаст не долази више у ратној буци, већ у тишини, у одсуству реакције. У тренутку када схватимо да је последњи Србин отишао, да је последња српска колевка остала празна – тада ће бити касно.
Зато је питање дана: Када ћемо се пробудити?
