Гледамо се у огледалу и питамо – ко смо ми? Јесмо ли народ са својим коренима, традицијом и вером, или само платно на које Запад наноси боје свог светоназора?
Слика коју нам намећу није одраз наше суштине, већ уметничко дело старих и нових колонијалних мајстора. Њихова четка је медијски притисак, економска зависност, политичке уцене. Једном нас боје у „демократију“, други пут у „слободно тржиште“, а када више нисмо потребни, остављају нас као исцепане заставе на ветрометини историје.
Мале земље, попут наше, често бивају приморане да прихвате идентитет који им није својствен. Наметање страних вредности, искорењивање језика, гажење историјске свести – све су то алати којима се човек одваја од сопственог бића, док се огледало у којем би требало да види себе претвара у прозор ка туђем свету.
Али, има ли спас? Једини начин да не постанемо сенка у огледалу јесте да се окренемо својој суштини. Не онако како нас они дефинишу, већ како смо ми били пре него што су почели да нас префарбавају.
Историја памти само оне који су знали ко су. Остали остају у музеју заборављених народа.